Ususret koncertu Stefanovski - Milenković: III dio
Uoči tri velika koncerta Vlatka Stefanovskog i Stefana Milenkovića u Beogradu donosimo vam njihove komentare o istima.
Vlatko: Ako me pitate za neki nosač zvuka da li će sve ovo biti snimljeno – nije isključeno ali nije ni obavezno. Znači ako smo svi zadovoljni s rezultatima zašto da ne. Ali ne paniramo uči u studio i nešto izmišljati nego samo vježbamo sad-za-sad i vježbamo slobodu. Disciplinu slobode.
Stefan: Na neki način sada treba kanalizirati energiju a ne da je ograničimo. Jer ona se mijenja, ona se širi. Lako će biti onda kada budemo imali mnogo toga. Znati ćemo otprilike što je onda interesantno. Lakše je onda. Sada je projekt veći od cd-a ili dvd-a.
Vlatko: Pogotovo sada… Vrijeme u kome živimo: sve se snima i to s više kamera. Security kamere sve snimaju i nema više tajni. Mi snimamo svaku probu i sve se snima. Ljudi telefonima snimaju tako da sutradan svaka moja svirka koju odsviram osvane na You Tubeu. Tako da me sad taj crveni botun više ne opterećuje, niti me plaši. Crveni botun snimača, bilo kakvog: digitalnog, analognog… Mi smo se prije bojali. Ranije su termini u studiju bili zlato. To je bilo nešto pretjerano skupo. Mi bi, kada bi ušli u studio, uplašili bi se tog crvenog botuna. Gdje piše rec. ‘Hajde, sad je rec i snimaj.’ Mi smo bili uplašeni zbog toga što se snima. Obično najbolje stvari su nesnimljene. Obično je tako. Ili se traka potrga ili se demagnetizira. Ili hard disk crkne. Ili nešto se dogodi, uglavnom – najveće magije nisu snimljene. Moje iskustvo govori o tome. Najbolji koncerti moji nisu snimljeni. A neki koji su izašli kao ploče,… time nisam baš zadovoljan. Dakle ako ne znamo da nas snimaju svirati ćemo bolje.
Vlatko: Klizav je teren i izazov je veliki. Znam ove heavy metal gitariste koji sviraju klasiku. Mene to ne privlači. Meni je to malo patetično i površno. Mi ćemo, bilo da je klasika, bilo da je Balkan, mi ćemo ga rasturiti u sastavne elemente i spojiti nazad ponovo. Ovo će biti neka psihoanaliza balkanske fuzije ili rock and rolla ili klasike ili kako god želite. Biti će jedan eksperiment za koji se nadamo da će uspjeti. Sudeći po tome da ja već 40 godine sviram gitaru, više se ne bojim izazova. Oprostio sam sebi greške. Više nisam frustriran da li ću ovo odsvirati dobro ili nedobro. Bavim se nekim, nadam se, višim ciljevima u mom izrazu. Znači pokušavam imati dobar sound, kvaliteta zvuka mi je strašno važna, kvaliteta izraza mi je strašno važna a ono što sviram mi je manje važno. Koji god materijal da sviram: da li sviram Aber Dojde Donke (Leb I sol – II album) ili sviram Turski Marš (W.A.Mozart). Meni je svejedno, materijal je playground. Materijal na kome ćemo se on i ja igrati je playground. Ne mora se ništa shvatiti doslovno niti u realnom tempu. Sve je open. Ali ipak mislim da tu slobodu koju sebi daješ moraš zaraditi. Nitko ti ništa nije pokonio. Moraš se izboriti. Četrdeset godina sviraš neku muziku ili neki instrument i onda najednom te posjeti sloboda. I onda si Slobodan Čovjek. A to što sviraš zvuči fantastično. Nadam se da će ovo biti početak jednog lijepog prijateljstva.
Ivan Ivačković: Ovaj projekt je izazvao jako velik interes i u inozemstvu. Nikakvu vrstu opterećenja ne želimo preuzimati na sebe ali ni na umjetnike u ovom trenutku ali je očigledno perspektiva ove velike priče da se ne odvija samo u Beogradu, ni u Srbiji ni u samoj regiji, nego, kako stvari sada stoje ona ima jako, jako lijepe šanse da obiđe svijet. (uz smijeh) Sljedeća press konferencija je u Šangaju… ili u Brazilu.
Ivica Stanković
Objavljeno 19.12.2010.
